Josip Broz Tito
1892 1980
Veličanstveni čin prkosa Stjepana-Steve Filipovića postao je simbol jugoslovenskog otpora. Posle rata podignut mu je spomenik u Valjevu. Zadnje reči, pre nego što su ga obesili, bile su: “Smrt fašizmu, sloboda narodu.”
Stručnjaci najčešće ne vode dovoljno računa o snazi ljudske volje. Ako čovjek odluči da nešto učini, on će to učiniti čak i onda, kada je to po njihovim proračunima nemoguće.

Tito, april 1943

UVOD

                                                                                                                                         
            Prošlo je četvrt veka od njegove smrti. Mnogi ne prepoznaju njegovo lice, niti znaju ko je bio. A njegovo ime stoji uz imena Čerčila, Ruzvelta, De Gola, Staljina u istoriji 20-og veka. Mnogo knjiga je o njemu napisano. Nikome nije pošlo za rukom da otkrije sve tajne njegovog života, ili da objasni protivrečnosti vezane za njegovu ličnost. Bio je u ruskom zatvoru za vreme Oktobarske revolucije i građanskog rata, ali nije učestvovao u tim događajima. Nekoliko godina kasnije postaje agent Kominterne. Oživeo je komunistički pokret u Jugoslaviji. Bio je glavni čovek vojne drame u okupiranoj Evropi i ustanovio je prvi socijalistički režim koji nije počivao na bajonetima Crvene Armije. On je jedini čovek koji se suprotstavio Staljinu i preživeo. Tvorac je humanog socijalizma i čovek koji je ujedinio zemlju razdiranu poluvekovnim nacionalizmom. Najpre su govorili da je legenda. A onda je postao legenda i ostao do dana današnjeg.
     Broz je nadimak Tito dobio po izlasku iz zatvora Lepoglava, kada je imao 42. godine. Jedni su pričali da je to skraćenica: ,,Treća Internacionalna Teroristička organizacija’’, a drugi da je dobio zbog načina izdavanja naređenja: ,,Ti uradi ovo, ti to’’. Postoje mnogobrojne legende o njegovom životu, a koje se množe i danas posle njegove smrti. Neki misle da je poljski grof ili Jevrejin, jugoglovenski monarhisti su sumnjali da je bio Rus. Mislilo se i da je nezakoniti sin cara Franca Jozefa.

Neke od legendi o poreklu Josipa Broza Tita

     Momčilo Jokić, književnik koji se već tri i po decenije bavi Titom, podseća na neke detalje do kojih je došao tokom istraživanja. ,,Pravi Josip Broz bio je Hrvat rođen u Beču i umro je 1913. godine, a njegov identitet preuzeo je višestruki agent-obaveštajac Josip Ambroz, alijas Tito. On je rođen iz velike ljubavi poljske grofice i upravnika njenog imanja Franca Ambroza, a kako bi se spasila aristokratska čast, vambračno dete prihvatila je jedna porodica, a izdržavao ga je njegov otac.’’
Druga varijanta Titovog porekla govori da je on vambračo dete majke Marije i izvesnog Samuela Majera, poljskog Jevrejina i uspešnog industrijalca iz Beča, kod koga je Marija povremeno radila. Tvrdnju o jevrejskim, a ne hrvatskim korenima izneo je i Titov lični lekar, prof. dr Aleksandar Matunović u svojoj knjizi ,,Jovanka Broz-Titova suvladarka’’, ali on za takvu tvrdnju ne iznosi nikakve dokaze.
     Legende će se množiti, a kada ćemo saznati pravu istinu pitanje je vremena.

PRVI DEO

DETINjSTVO I MLADOST MALOG JOŽE

     Josip Broz Tito se rodio u malom selu Kumrovcu na reci Sutli, u najzapadnijem delu Hrvatskog zagorja 7. maja 1892. godine kao sedmo od petnaestoro dece roditelja Franje i Marije Broz, rođene Javeršek. Odrastao je među stotinak ljudi, koji su živeli u harmoniji sa divnom prirodom tog skrovitog kraja. Život u kumrovačkoj dolini je bio težak i naporan, oskudan i jednoličan. Kumrovec se nalazi na granici između Hrvatske i Slovenije, čija je teritorija tada pripadal Austro-Ugarskoj monarhiji. Ta granica je odigrala važnu ulogu u njegovom životu. Žitelji Kumrovca su bili dobri i vredni ljudi koji su mahom imali težak život. Oni su se s vremena na vreme bunili protiv austrijskih i ugarskih gospodara kao što su to činila njihova slovenska braća - Srbi protiv Turaka. Na jednom od brežuljaka iznad Kumrovca, nalazi se srušeni zamak Cesargrad, vlasništvo mađarskih feudalaca, grofova Erdedi. Vreme je prolazilo... Iako je kmetstvo kasnije bilo ukinuto, seljake su pritiskali teški nameti, porezi i opšta oskudica, jer su im posedi bili mali, rasparčani, a zemlja slabog kvaliteta.
     Osnovnu školu Josip Broz je pohađao u Kumrovcu od 1900. godine. Bio je dobar đak, nikada blistav. Najbolji je bio iz religije, na veliku radost njegove pobožne majke. U to vreme niko nije želeo da od seljačića pravi naučnike. Hrvatska je davala odlične vojnike Austro-Ugarskom carstvu. Tito izjavljuje: ,,Učitelji su nam ulivali veliku lojalnost prema caru’’.
      Tito je kao dete sanjao da postane krojač. Celog života je voleo lepu odeću, zato je i otišao u konobare. Nose lepe uniforme. Sa 15. godina odlazi u Sisak. Dobija posao kelnera, raznosi pića i namešta kugle u lokalnom oficirskom klubu. Ubrzo ga je napustio. Kasnije izjavljuje: ,,Ništa tu nisam mogao naučiti’’.
     Josip Broz, moli Nikolu Karasa, mesnog mašin-bravara da ga uzme za šegrta. Čak se i useljava u njegovu kuću. Karas je naučio svog pametnog štićenika da popravlja bicikle, brave i raznu poljoprivrednu opremu. Sisački opštinski sud i danas krasi ograda koju je Tito napravio od kovanog željeza.

      Zanat koji je u Sisku izučio, izdržavao ga je do punoletstva. Po završetku šegrtske škole 1910. godine prvi put stiže u Zagreb gde postaje član    Socijaldemokratske stranke Hrvatske i Slavonije i učestvuje u radničkim demonstracijama. Lutao je Evropom u potrazi za poslom kao mnogi Hrvati u to doba. Bio je u Sloveniji (Kamniku), Češkoj, Austriji, pa i u Nemačkoj. Vrhunac karijere je bio rad u Damlerovoj fabrici u Beču. Naučio je nemački i češki jezik, usavršio svoj i izučio nove zanate. U maju 1913. godine, Broz proslavlja 21. rođendan i vraća se u rodnu Hrvatsku kako bi odslužio vojsku.
PRVI SVETSKI RAT - STARIJI VODNIK

       U avgustu 1914. godine na početku Prvog svetskog rata, bio je vodnik u hrvatskoj pešadiji. U svojim memoarima je napisao kako je bio protiv tog rata, da je čak bio i u zatvoru zbog toga, ali mnogi istoričari to poriču. Pola godine se borio protiv Srba, informacija koja se nije mogla pročitati ni u jednoj biografiji napisanoj za vreme njegovog života. A to je bio svetao trenutak za njega. Trideset godina kasnije dok se borio rame uz rame sa Srbima protiv zajedničkog neprijatelja, uključujući tu i ustaše, Tito je osetio potrebu da pokaže stara bojišta prijateljima. Govorio im je: ,, Ovde su nas srpske haubice nemilice gađale. Poznavali smo te zvuke i prozivali smo ih ,,Sveti Nikola,,.” Kasnije su ga njegovi ratni drugovi ubedili da se u javnosti ne priseća tih događaja. Jednom kada je Tito kao predsednik posetio Austriju, visoki austrijski zvaničnik mu je saopštio kako ga čeka medalja za zasluge u Prvom svetskom ratu. Tito mu je odgovorio kako on nema ništa sa tim i incident je zataškan.                                     
         
Krajem 1914. godine njegova regimenta je poslata u Galiciju da zaustavi Ruse. Česi koji su se borili na strani Austro-Ugarske predali su se Rusima. Hrvati su bili lojalni i dezertera skoro da nije ni bilo. Na frontu je bio do 25. maja 1915. godine kada je ranjen i zarobljen. Zakačilo ga je koplje i izgubijo je svest. Povratio se u rusko-poljskoj bolnici kao zarobljenik. Njegov prvi boravak u Rusiji je trajao pet godina. Oporavio se u bolnici kod Kazana. Tamo je učio ruski čitajući Tolstoja i Turgenjeva i služio se sa njim do kraja života. U njegovim memoarima nema ni jedna stranica posvećena događajima između 1917. godine do1920. godine, kada se svet zauvek izmenio.
          U junu 1917. godine napušta Kungur i odlazi u Petrograd gde učestvuje u demonstracijama. Zatim beži u Finsku. Tamo je uhapšen i poslat u zatvor u  Petropavlovsku tvrđavu, iz koje je transportovan natrag u Kungur. Iz transporta je pobegao i dospeo u Omsk. U tom trenutku želeo je da spase dva života. Tu, u Omasku je te 1917. godine upoznao Ruskinju, prostu devojku, Pelagiju Belousovu.
      Uzeli su se u leto 1919. godine na vrhuncu građanskog rata. Neki su pokušali da ga pridobiju da se priključi jugoslovenskoj legiji koja se borila na strani Belih, drugi da ga regrutuju u redove Crvene Armije. Obe je uspešno izbegao. Železnica je proradila u jesen 1920. godine i on je odveo Pelagiju u Petrograd u želji da zajedno idu u  Hrvatsku. Rusiju je napustio kao privatno lice, ne sanjajući pritom da će se 15. godina kasnije vratiti u Moskvu kao pravi revolucionar.
       U Zagrebu su Pelagija i Tito stvorili dom. Najpre je radio kao konobar, a potom kao mašinbravar. Po rođenju sina Žarka, shvatio je da će uvek živeti u siromaštvu. Ljudi iz Rusije, koje je sam pažljivo pratio ukazivali su mu na jedini izlaz, iako istoričari ne znaju kada i zašto se priključio komunistima. Politička borba je bila njegov način samopotvrđivanja. Želeo je da dokaže i sebi i drugima da zaslužuje mnogo više nego što je postigao.
    
DRUG VALTER

         Sa svoje 32. godine postao je aktivan član Komunističke partije. Neka njihova grupa je pokušala da izvrši atentat na princa Aleksandra i Komunistička partija Jugoslavije je stavljena van zakona za narednih 15. godina. Dva puta je bio hapšen zbog držanja bombi i komunističke literature i teško prebijan. Osuđen je na 5. godina robije 4.avgusta 1928. godine. Evo još jednog detalja. Četvet veka kasnije, trojica od petorice sudija koji su ga osudili bili su još živi a penzije su dobili u komunističkoj Jugoslaviji. Najveći deo kazne izdržavao je u zatvoru Lepoglava u kojoj je bilo svakakvih zločinaca. Tu se nalazila bolnica za umobolne, odmah uz zatvorske ćelije, kao i manastir za pustinjake. Za njega je zatvor kao i za većinu komunista bio neka vrsta univerziteta. U Lepoglavi, Moša Pijade je bio njegov učitelj. To je bio vodeći ideolog buduće jugoslovenske revolucije.
           
          Tridesetih godina je već okupio svoj tim. Edvard Kardelj je bio mladi slovenački učitelj. Odigrao je važnu ulogu u razvoju teorije jugoslovenskog socijalizma. Aleksandar Ranković je bio staloženi Srbin koji je prošao pakao zatvora i mučenja, a kasnije će postati ministar Unutrašnjih poslova Jugoslavije. Milova Đilas je bio neustrašivi Crnogorac čija će uloga u Titovom životu biti velika, iako će se kasnije rastati. Ali, to je sada daleka budućnost.
     Oslobođen je 1932. godine. Za njega ta sloboda je bila sa dva lica. Žena ga je ostavila ubrzo po odlasku u zatvor, dok se ona vratila nazad u Rusiju. Namučio se dok nije pronašao sina u sirotištu. Ali, Tito je nije okrivio. U Rusiji su je čekale muke. Samim  čudom je preživela. Umrla je 1970. godine.
        Aleksandar 1932. godine ruši KPJ, najmanju u Evropi. Nezna se tačno koliko, ali se tvrdi da je navodno bilo oko 200 članova. Za Josipa Broza Tita komunistička ideologija je nešto što ga je celog obuzelo. Nije joj mogao odoleti. Bila je to čista vera. Tito: ,,Sećam se da sam po izlasku iz zatvora palio radio i zadržavao dah samo da čujem zvuk Kremlja’’. Iznenada je dobio ponudu da ode u Moskvu i radi za Kominternu. Vratio se u Rusiju februara 1935. godine i njegov entuzijazam je porastao. Kada je otišao iz Rusije 1920-te, zemlja je bila razorena i puna bede. Za samo 14. godina Sovjetski Savez postaje super sila, sagrađene su fabrike, radnje su pune, hrane ima dovoljno a ljudi su puni optimizma.
     U Moskvi se sprijateljio sa Georgijem Dimitrovim koji je i tada bio legenda. Njemu Tito duguje svoju buduću karijeru u Kominterni, KPJ, a verovatno i sam život. U vreme Staljinovih nažešćih čistki proveo je putujući po Jugoslaviji, Francuskoj i Austriji gde je vrbovao dobrovoljce i slao ih u Španiju. Često je u to vreme posećivao Moskvu nekoliko puta godišnje, a pri tome je znao da su hiljade komunista koji su radili za Kominternu ubijani. Dimitrov je ovako objašnjavao smrt nedužnih ljudi:,,Ako želiš zdravo tkivo, odseci i deo zdravog kako bi odstranio bolesno.’’ Titov odgovor je bio drugačiji. To su mu bili najteži dani. Čak je i rat bio lakši.
Josip Broz 1928 godine
Josip Broz i Moša Pijade u zatvorskoj električnoj centrali o kojoj se brinuo
 
U ranim jutarnjim satima, 27. marta 1941. godine, grupa jugoslovenskih oficira izvodi puč. Jedan od najmirnijih u analima istorije. Gine samo jedan čovek, policajac koji je čuvao radio stanicu. Vojska je zauzela sve važne upravne zgrade, svrgnula sa prestola rengenta Pavla i predala presto, maloletnom kralju Petru II. Pakt sa silama Osovine je raskinut, a Srbi koji se nikada nisu predavali, probudili su se kao slobodan narod. Izašli su na ulice i ljubili se i plakali od radosti. To je bila reakcija na neizbežan ulazak u rat koji će im doneti toliko muka i smrti. Srpski Patrijarh je delio osećanja svojih parošana. Želeli su da žive u slobodi ili da daju život za nju.
           Mnogo kasno su saznali da će Berlin smesta reagovati na to i u četri sata izjutra Hitler potpisuje direktivu 25. Jugoslavija se mora uništiti, a Luftvafe bombama da sravni Beograd. Hitler se toliko plašio Balkanskog rata da je operaciju ,,Barbarosa” odložio za kraj juna. Da je Nemačka napala u maju 1941. godine Rusiju umesto Jugoslaviju, Moskva bi pala pre zime. Nemačka je napala Jugoslaviju 6-tog aprila u pet ujutru na Uskrs. Stotine aviona je bacalo bombe na Beograd. Grad je buktao a 17 000 ljudi je bilo sahranjeno pod ruševinama. Nacističke kopnene snage su napale sa svih strana. U početku nije bilo mnogo nemačkih trupa na bojištima. Oko 80 000 Nemaca je bilo na početku rata, a na kraju broj je dostigao i 500 000. Novine su pisale kako se zemlja urušila kao kula od karata. Nemci su se prošetali kroz gradove i za samo 11 dana kasnije, Jugoslavija je kapitulirala, a pobednici su je pobedili. Sve okupatorske zemlje i Albanija su aneksirale Jugoslovensku teritoriju, Zagreb se proglasio glavnim gradom nezavisne države Hrvatske. Zemlja je bila pod nacističkom čizmom.
        Kao odgovor, organizovane su male grupe Pokreta otpora, uglavnom u Srbiji. To su bile grupe oficira. Partizani nisu prvi objavili rat okupatorima. Maja 1941. godine, 80 vojnika i oficira kraljevske vojske je odbilo da se preda. Otišli su na Ravnu Goru, a voća i pukovnik je bio Draža Mihajlović. Lojalno stanovništvo im je pomagalo u vojnim operacijama. Srbi su ih nazivali četnicima. Tako su se zvali pobunjenici sa početka XIX-tog veka, a Nemci su ih doslovno zvali: ,,ilegalno okupljena banda”.
       Nije bilo komunista u redovima prvog Pokreta otpora. KPJ i Tito u početku su radili u interesu Sovjetskog Saveza, a ne sopstvene zemlje. Malo je ljudi shvatilo da u proleće 1941. godine niko nije mogao da bude komunista i patriota ujedno. U to vreme, Tito je živeo pod lažnim imenom, Babić, inžinjer. Nije više bio mlad , tada je imao 49 godina. Bio je agent Kominterne i malo ga je ljudi znalo. Četri godine kasnije posaje MARŠAL TITO i stoji rame uz rame sa Staljinom, Ruzveltom, Čerčilom i De Golom. Mnogi njegov uspon do moći nazivaju najupečatljivijim uspehom ikada viđenim u XX-tom veku. Kakva glupost... Uspon ka moći; 4 godine bitaka po planinama, opasnosti, muka i nasilja nikada pre toga viđenih. Čedo koje dolazi na svet u krvi i blatu. Tako je rođeno Titovo delo. Na kraju je to bila ujedinjena, moćna i nezavisna Jugoslavija.
TITOV NAPREDAK - OD STAROG DO MARŠALA

       Nasilje i  žrtve između partizana, četnika,  nedićevaca, i drugih su se povećavali i premašili i one u borbama protiv okupatora. To je tragedija jugoslovenske nacije. Okupatori i njihovi saveznici su izveli sedam ofanziva. Bitka na Neretvi je jedna od čuvenih. Dve nemačke divizije i ustaše su ih saterale u klanac koji je 20 000 četnika i Italijana zatvorilo, a partizani su imali 4 000 ranjenika koje su trebali da spasu. Nikola Ivetić, partizan i Titov saborac dočarava taj prizor ovim rečima: ,,Prošao sam pored dvojice ranjenika  koji su me molili ili da im dam zavoje ili da ih ubijem pre nego što ih nemački psi rastrgnu. Iznenada dođoše trupna kola iz glavnog štaba, gde su konji nosili šećer zarobljen od Italijana. Bilo je tu šećera, vermuta, makarona, pirinča. Mi smo jeli divlji beli luk koji je izazivao dizenteriju. Druge hrane nismo imali. Predložio sam oficiru da hranu podeli borcima, a ranjenike da stavi na kola. Ti ranjenici ipak nisu dobili pomoć. Ne znam da li su ih psi rastrgli ili Nemci ubili, ali nisu napustili obruč. Nikada ih više nisam video.” To govori o teškim borbama u ratu pod Titovom komandom.
     Na obali Neretve razneli su most. Sledeće noći, preko ruševina, prešli su na drugu stranu, upali među četnike, porazili ih i probili obruč. Mnogi Titovi protivnici govore kako bitka kod Neretve nije bila trijumf Titove genijalne strategije, već rezultat tajnih pregovora sa Nemcima. Ti, takozvani ,,Martovski pregovori’’, su trebali da ostanu tajna, ali Đilas koji je u njima učestvovao, izdaje Tita posle rata. Formalno, razgovarali su o razmeni zarobljenika. Đilas je napisao da je Tito sa Nemcima predložio primirje, i da se složio da se bori protiv četnika koji su imali britansku podršku u svojoj želji da povrate monarhiju.
      Vladimir Velebit je jedini živi učesnik tih pregovora. U svojim memeoarima je izneo samo činjenice: ,,Nemci su želeli predah. Razmena zarobljenika je bio jedini cilj tih pregovora’’. General fon Horstenau je isto to rekao. Kontaktirao je Berlin i tražio instrukcije. Nekoliko dana kasnije stiže odgovor: ,,Mi ne pregovaramo sa banditima, mi ih strljamo’’. Pregovoti nisu ništa doneli.
    Posle rata otkriven je  nemački memorandum sa predlogom o primirju. Četnici su potpisali dogovor sa Italijanima, a kasnije sa Nemcima, zbog čega je i Draža bio 1946. godine osuđen na smrt. Na kraju svi ti pregovori mogu se smatrati ratnom varkom, što jesu i bili.
    Bitka na Neretvi nije bila poslednja. Nekoliko meseci kasnije, za vreme Pete ofanzive,120 000 Nemaca je opkolilo 18 000  boraca i 4 000 ranjenika. Bitka na Sutjesci je bila jedna od najstrašnijih bitaka toga rata. Kao rezultat iste, Nemci su partizane smatrali silom opasnijom i od Engleza. Nisu ni znali da su partizani bili gotovo uništeni. Izgubili su 7 000 ljudi, trećinu  vojske. Pucali su na partizane sa svih strana. Svaki deseti borac je preživeo. Tito je znao kakva je to žrtva, ali moral je bio visok, zbog čega i jesu nadmašili Nemce. Na Titovu inicijativu u Bihaću se 27. novembra 1942. sastaju predstavnici NOB iz svih krajeva Jugoslavije i formiraju AVNOJ-Antifašističko veće narodnog oslobođenja Jugoslavije.
      10.07.1943. godine su saveznici ušli u Italiju, a samo dve nedelje kasnije Musolini kapitulira. Deset Italijanskih divizija se predaje i partizani su došli do oružja. Pad Italije je doveo do pobuna širom Dalmacije, Bosne i Slavonije, pri čemu hiljade ljudi prilazi partizanima. Tog leta, 1943. godine, rođena je legenda o Titu. Postao je poput feniksa, heroj uskrsao posle pakla Sutjeske, koji je okupio još moćniju armiju. Mnogi ljudi su se plašili odmazde posle rata, sledili su instikt i priključivali se čoveku koji je proklamovao bratstvo i jedinstvo. Okupatori su podelili zemlju na zavađene državice. Pojavljuje se Tito i nudi ljudima ujedinjenje i borbu protiv zajedničkog okupatora za slobodnu zemlju u kojoj će svi biti braća. To je Titu omogućilo da ponovo okupi zakonodavno telo, u novembru 1943. godine dok je rat još uvek besneo. Borci su ga do tada zvali Stari. Sada dobija titulu maršala i zlatom optočenu uniformu.                               
         29. novembra, u Jajcu se sastaje AVNOJ na svoje drugo zasedanje i donosi istorijske odluke o budućem uređenju Jugoslavije kao federativne države ravnopravnih naroda i narodnosti Jugoslavije. Neko vreme rukovodi oslobodilačkom borbom iz Drvara, odakle, posle neuspelog nemačkog desanta, 25. maja 1944. godine, odlazi na Vis. Tamo razvija široku delatnost za međunarodno priznanje nove Jugoslavije. U avgustu 1944. godine Tito se susreće u Napulju sa predsednikom britanske vlade Vinstonom Čerčilom.
      Čuveni brigadir Meklin koji je predvodio britansku misiju koja je došla u jesen 1943. godine, Tita je opisao Čerčilu sledećim rečima:        
         ,,Odiše veličanstvenošću. Liberalan i nezavisan u rasuđivanju. Ima prefinjen osećaj za humor. Nikada ne prikriva uživanje u malim životnim radostima. Ljubazan je sa ljudima, lako sklapa poznanstva, lako deli stvari, temperamentan je i lako pada u vatru. Voli da se pravi važan. Dobar je i velikodušan, što često iskazuje na stotinu različizih načina. Ume da sagleda problem sa više strana i konačno poseduje snažan osećaj nacionalnog ponosa’’.
      Britanci počinju da ga vole, iako su i dalje podržavali Dražu. Toga trenutka u njihovim očima  Tito više nije bio vođa male partije. Dve godine ratovanja učinile su da Josip Broz postane, legendarni maršal Tito, ključni igrač u ratu koji je razdirao svet.
      Nekada je bio lojalan učenik i iskren obožavalac druga Staljina, nade naprednog sveta. Izvršio je svoju drugu neverovatnu ,,transformaciju” i sam postao njegov protivnik a odmah potom i ljuti neprijatelj.
JOSIP BROZ TITO

(život i delo)
Kako je Tito preživeo Staljinove čistke?

        Najverovtnije je sarđivao sa NKVD. Možda je i to bio razlog njegovog uspona u KPJ  i stavljanja na čelo iste. Za sada, dokumenata nema. Dok se ta dokumenta ne otkriju, sve predstavlja nagađanje ljudi koji nisu prošli kroz Staljinove čistke.
         Krajem 1937. godine Josip Broz Tito postaje generalni sekretar Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije. U avgustu 1938. godine, Tita hitno pozivaju da doće u Moskvu. Uz pomoć lažnog pasoša Tito prelazi nekoliko granica i stiže u Moskvu. Pokušava da ne razmišlja o najgorem. Nada se da Dmitrov želi da razgovara o slanju dobrovoljca u Španiju. Nije bio u pravu. Njegovi drugovi su odlučili da je drug Valter spreman za zadatak od najveće važnosti. Trebalo je da prevede sažetu istoriju KP Rusije na srpsko-hrvatski jezik. Ljudi su šapatom pričali priče o marksističkom remek-delu. Staljin je učestvovao u pisanju, napisavši 28 stranica o dijalektičkom i istorijskom materijalizmu u poglavlju 4. Španska Republika je bila u agoniji, Treći Rajh je aneksirao Austriju i spremao se na invaziju. Fašizam se širio Evropom, Hitlerove i Musolinijeve armije su na granicama Jugoslavije, a vlada Cvetković-Maček ne  vidi opasnost koja se bliži. U tom trenutku, vođa KPJ dobija hitan zadatak prevođenja plitkog, dogmatskog katekizma komunističke ideologije. Naravno, Tito pristaje. Na taj način je izvukao korist iz ponižavajućeg posla. Honorar od prevođenja je potrošio na dijamantski prsten koji je kupio u Istambulu na povratku u Jugoslaviju. Nosio ga je do smrti i smejao se legendama koje su ga okruživale.
     Mnogi su pričali kako prsten sadrži tajni pregradak sa otrovom i da se on živ nikada neće predati. Ispostavilo se da je on lično širio takve glasine i da u prstenu nije bilo otrova.      


DRUGI DEO

DRUGI SVETSKI RAT - HRVAT NA STRANI SRBA

          Jugoslavija je u leto i proleće 1941. godine drhtala u strahu, kada je u žiži javnosti dospeo etnički rat na Balkanu. Ante Pavelić staje na čelo NDH-Nezavisne države Hrvatske, aprila 1941. godine. On je komandovo ustaškim pokretom. Verovali su da su potomci Gota i Arijevaca a ne Slovena. Srbi pravoslavci su im bili primarna meta, a tada je u Hrvatskoj živelo oko 2 miliona Srba. Pavelić je odlučio da trećinu prevede u katoličku veru, trećinu otera, a ostalo pobije. Tada biti Srbin u Hrvatskoj je bilo kao biti Jevrejin u Nemačkoj. Napadima na srpska sela započelo je etničko čišćene u proleće i leto 1941. godine. Meštani su bili klani, vešani, mučeni do smrti ili bacani u klance. Leševi su plovili Savom, Dravom i Dunavom sa natpisima: ,,Za krlja Petra”  ili ,,Meso za beogradsku pijacu”. Katolički sveštenici i franjevački monasi su sa posebnim žarom prilazili masakrima. Vukov Gelivna je bio jedan pastor koji se ovako obraćao svojoj pastvi: ,,Braćo Hrvati, idite i ubijajte Srbe, ali prvo ubite moju sestru jer se udala za Srbina, a kada završite, vratite se kod mene i ja ću vam oprost dati”. Ustaška zverstva su bila toliko užasna da su se i Nemci umešali. General Gleze fon Horstenau je u to vreme bio glavnokomandujući u Hrvatskoj. U junu 1941. godine podnosi izveštaj: ,,Ustaše su potpuno poludele i u gradovima i u selima, poslednjih nekoliko nedelja. Moj bataljon je nemoćan”. Italijani su morali da uđu u Hercegovinu kako bi sprečili tamošnje masakre. Čak su i oružje delili četnicima, najljućim neprijateljima
ustaša. U tom periodu nacionalisti su bili veći neprijatelji Jugoslavije, nego osvajači. Ustaški progoni i Pavelićeva politika doveli su do toga da su se hiljade ljudi priključivali partizanima. Oni su bili okosnica komunističke Jugoslavije. U drugoj polovini maja.1941. godine Tito odlazi u Beograd odakle usmerava pripreme za dizanje ustanka i početak oslobodilačkog rata. Po napadu Nemačke na SSSR Politbiro CK KPJ je pod Titovim vođstvom ocenio da je nastupio odlučujući trenutak za početak oružanog ustanka protiv okupatora i njegovih domaćih pomagača. Glavni štab Narodnooslobodilačkih i partizanskih odreda Jugoslavije-NOPOJ, formiran je 27. juna, a Tito je postao vrhovni komandant NOPOJ-a. Pod njegovim vođstvom doneta je odluka o dizanju svenarodnog ustanka. Beograd je napustio 16. oktobra i otišao na oslobođenu teritoriju u zapadnoj Srbiji, gde su premešteni GŠ NOPOJ i CK KPJ. U Stolicama je 26. i 27. novembra održano savetovanje nacionalnih i pokrajinskih predstavnika narodnooslobodilačkog pokreta i data uputstva za dalji razvoj ustanka i oslobodilačke borbe pod jedinstvenim vođstvom Vrhovnog štaba NOPOJ-a i glavnih štabova po zemljama i pokrajinam Jugoslavije.
       Nijedna zemlja koja je učestvovala u Drugom svetskom ratu nije imala komplikovaniju situaciju od Jugoslavije. Pet okupatorskih sila, zatim sami Jugosloveni koji su ratovali izmeću sebe, ustaše i bosanski esesovci koji su ubijali Srbe. U samoj Srbiji 4 političke partije su se gložile, a svaka je imala svoje militantne grupe. General Nedić je komandovao Nacionalnom gardom. On je bio jugoslovenski Peten, koji je primao naređenja od Nemaca, a bili su tu i fašisti predvođeni Ljotićem. Četnici su bili treća grupa, to su bili Dražini ljudi. Četvrtu grupu činili su partizani pod vođstvom Josipa Broza Tita.
       Da su se četnici i partizani ujedinili, jugoslovenski pokret otpora postao bi izuzetno moćna sila, a time bi stvorili novu istoriju. U početku je to bila Titiva namera. Došao je na Ravnu Goru 16.09.1941. godine. i tri dana kasnije sastao se sa Dražom Mihajlovićem radi dogovora o zajedničkoj borbi protiv okupatora. Sastanak je održan u kafani u selu Brajić. Problem neuspešnih pregovora nije ležao u tome što je Draža bio Srbin, a Tito Hrvat, već u tome što je Draža želeo povratak monarhije, a Tito stvaranje socijalističke države, ipak borba protiv okupatora bila im je zajednički cilj. Tito je čak Draži ponudio mesto u glavnom štabu, ali je Draža želeo da bude on glavni, a Tito to nije mogao da prihvati.

LAŽNI INŽINjER SLAVKO BABIĆ

          Kraljevina Jugoslavija je bila tvorevina kralja Aleksandra Karađorćevića, osnovana 1918. godine. Skoro svi njeni susedi, Austrija, Mađarska, Bugarska i Albanija su je svojatale. Unutar Jugoslavije nije bilo jedinstva. Puno ime joj je bilo Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca - SHS. Hrvati su govorili kako skraćenica znči: ,,Srbi hoće sve”, a srpska verzija je glasila: ,,Samo Hrvati smetaju”. Južni sloveni ili Jugosloveni su jedna nacija. Jedino im se religije razlikuju. Srbi se izjašnjavaju kao pravoslavci, Hrvati kao katolici, a u Bosni sebe smatraju muslimanima. Kraljevina puna takvih razlika, nije bila spremna na veliki rat. Pakt sa Musolinijem je veoma obavezivao Jugoslaviju. Marta 24-tog 1941. pridružuju se silama Osovine-Nemačkoj, Italiji i Japanu. Hrvati su bili zadovoljni, a Srbi su počeli sa protestima. Komunistička partija koju je Tito predvodio, toga dana je ostala nema. Zavisili su od Moskve, a oni su bili u prijateljskim osnosima sa nacističkom Nemačkom. Pakt sa Hitlerom, na neki način ih je zbližio sa Staljinom, ali taj dogovor je trajao samo 35 sati.
      

IZGNANIK IZ MOSKVE - SUKOB SA STALjINOM

      U svakoj svađi postoje mali i veliki poeni. Ponekada je veliki ustupak lakši nego malo poniženja, a bilo je mnogo poniženja u tadašnjem odnosu sa Moskvom. Na početku rata, Tita je najviše nerviralo što Staljin nije bio uz komuniste, sa kojima je delio isti cilj, već uz njihove neprijatelje četnike, monarhiste. Ako bi smo poredili tu situaciju sa onom iz ruskog građanskog rata, Staljin je u tom slučaju, podržavao  Belogardiste, a ne Crvenoarmejce, iako je bio komunista. Staljin je bio praktičan čovek. Kada je podržavao četnike ili beloarmejce, to je bilo zato što je SSSR imao koristi od toga. Nije obraćao pažnju na etiku svojih postupaka, ako je etika bila prepreka za postizanje ciljeva državne politike. Za vreme 1941. godine kad su se u jesen partizani i četnici ubijali među sobom, Đilas je čuo kako radio Moskva proglašava Dražu vođom jugoslovenskog pokreta otpora. Tito je bio šokiran. Ponekada bi partizani oslobodili neki grad, a kasnije na radio Moskvi čuli bi kako zasluge dobijaju četnici, partizanski ljuti neprijatelji.
       Sovjetska obaveštajna služba nije mogla da predvidi da će Tito stvoriti tako jaku armiju i pružiti otpor, a pored toga Staljin je informacije o Draži dobijao od Londona. Draža Mihajlović je bio glavni štićenik Britanaca i Amerikanaca u Jugoslaviji. U početku rata, Staljin je mnogo pažnje poklanjao saveznicima. Partizani koji su se borili pod komunističkim sloganima su iritirali Britance. Tito je neprestano primao ukore iz Moskve, poput školaraca, a ipak je zadržao crvenu zvezdu kao simbol partizana, i to je Moskva prihvatila.
      Đilas, Dedijer, Moša i ostali su zaključili kako je vreme da započne druga faza rata, rat za vlast. Tito ih je na kratko napustio, čekajući poruku iz Moskve. Sedeo je uz radio, a vratio se pola sata kasnije, ljut i obratio im se ovim rečima: ,,Kada ćete da shvatite da se ne borimo pod sloganom: ,,Proleteri svih zemalja ujedinite se!” , borimo se za slobodu otadžbine i naše geslo je:,,Smrt fašizmu-sloboda narodu!”. Ma koliko tužno zvučalo, Moskva nas je uzela u obzir kao ozbiljnu silu tek pošto su Britanci to javno priznali, a to su morali da učine.
     Svojim delima, Tito i vođe KPJ dolazile su da se bore protiv okupatora i fašizma. Povukli su na sebe više od 20 nemačkih divizija. Britanci postaju partizanima glavni saveznici. Čerčil je počeo da ih podržava finansijski u leto 1943. godine. Dobijali su pomoć u oružju, uniformi, obući i hrani. Rusi su tek 1944. godine počeli da šalju pomoć koja je retko stizala, delom zbog razdaljine, a delom zbog nemanja. U tom trenutku najviše su im pomagali Englezi.
      Evo još jednog detalja. U zimu 1944. godine, Čerčil šalje svog sina u Titov štab, a Staljin šalje čoveka, koga ovako opisuje Đilas: ,,Jadnik, nije glup, samo je pijandura.” Opšte je poznato da ni Tito a ni njegov pas nisu podnosili Kornejeva. Brozov pas je stalno pokušavao da ga ugrize, Kornejev bih ga uhvatio za ogrlicu i šalio se kako je pas pravi antirus. General Kornejev je nosio zlatne epolete i uglačane čizme. Čak je zahtevao poseban toalet. Jugosloveni su mu rekli da ga ni Britanski general Meklin nema. Rusi su toliko bili uporni i insistirali su na tome. Partizani su iskopali rupu podigli kolibu i ofarbali zidove u belo. Sledeće jutro nemački avioni opazili su nešto sumnjivo i razneli je. Partizani su bili arogantni prema Rusima, zato što su se Rusi tako ponašali prema  partizanima.
       Tito odlazi u Moskvu oktobra 1944. godine, i po prvi put se sreo sa Staljinom. Staljin je bio zajedljiv prema Titu. Obraćao mu se sa ,,Valter”, pokušavajući da pokaže da je Tito i dalje agent kominterne pod njegovom komandom... Njihova sledeća svađa sa Moskvom je usledilau u jesen 1944. godine, kada je u Beograd, po dogovoru ušla Crvena Armija, koju je predvodio maršal Tolbuhin. Ljudi su voleli i poštovali Crvenu Armiju, iako su vojnici znali da se napiju i siluju žene. Vođe KPJ su obavestile sovjetsku komandu o tim izgredima. Žalili su se... Izdali su zavanično saopštenje o 200 silovanih žena. Polovina je pritom i ubijena. Sovjetski oficir je silovao usred bitke partizansku kurirku. Tito je ukazao na takve slučajeve generalu Kornejevu. Đilas je dodao ulje na vatru komentarom da naši neprijatelji pričaju o tome, i da ljudi porede ruske oficire sa engleskim oficirima, koji nikada tako nešto nisu učinili. Kornejev je pobesneo i smesta se požalio Staljinu. Za istoriju je interesantno da je Staljin odmah odgovorio Titu. Lično je napisao pismo, što je retko činio. Od sedam tačaka, jedna je bila osuda Đilasove izjave. Kako se usudio da da takvu izjavu o sovjetskim oficirima. Činili su sve da drže situaciju pod kontrolom, ali arogancija kojom jake zemlje tretiraju male, nije ostavljala sumnje kako moskovske vođe gledaju na budući Jugoslovenski položaj. Titovi odnosi sa Sovjetskim Savezom bili su komplikovani. Sa jedne strane, dugo je živeo i voleo je Rusiju. To nikada nije krio. A sa druge strane, par puta je uleteo u priličnu gužvu sa Staljinom i jedva izvukao živu glavu.
        Tito 13. oktobra 1944. godine stiže u Beograd. Potvrđujući već izborne tekovine, 7. marta 1945. godine formira vladu Demokrtske Federativne Jugoslavije. Narodnooslobodilačka borba naroda Jugoslavije pobednički je završena 15. maja 1945. godine. Još u toku borbe, 19. novembra 1944. godine, predsedništvo AVNOJ-a dodelilo je Titu naziv narodnog heroja Jugoslavije.